Borba sa stresom, aknama i depresijom - Ispovest i saveti

Poslednjih dana sam bila pod velikim stresom. Radila sam na jednom projektu van kuće, a sutra krećem na fakultet. Sve to me je dovelo do tačke gde sam ponovo počela da čačkam lice nakon dužeg vremena. Krijem se iza slojeva korektora i pudera, a muka mi je kad pomislim na sve obaveze koje me čekaju sledeće nedelje. Treba da apliciram za posao gde se itekako gleda fizički izgled, a ja sam u haosu. Strah me je da će se stvari opet oteti kontroli kao nekad i da ću se ponovo zatvoriti u kuću.

Idući dan idem kod endokrinologa. Držite mi palčeve da me ne otkače i da mi zakazu analizu hormona. Sutra imam i piling, pa mi držite palčeve da bude jači i efikasniji od prošlog. Strah od povratka u depresiju vremenom se smanjuje, iako ima perioda kada je jak. Nadam se da će proći.

Stanje mi je gore jer treba da krenu predavanja, a muka me hvata. Pre neki dan sam otišla kod drugarice da popričamo, i ona je opet spomenula moju kožu. Sad kada mi je lice čistije nego ranije, svi to moraju da mi stave do znanja. Kao da ja nemam oči. Bilo čista ili problematična, moja koza će uvek biti predmet razmatranja. Nekad stavim gomilu pudera i prikrijem pravo stanje, a nekad je zaista bolja. Ali ne razumem zašto sve treba komentarisati. Izgubila sam strpljenje i imala sam drzak komentar da je i red da mi se očisti koza posle skoro 13 godina od prve bubuljice.

Nekoliko drugarica su mi rekla da mi je koza mnogo bolja, ali ja sam opet imala drzak komentar da to relativno normalno stanje održavam skupom kozmetikom. Ne mogu više da izdržim komentare u vezi moje kože, pa čak i da su najpozitivniji. Sledeći put ću ih zamoliti da u mom prisustvu ne pominju više tu temu. Muka mi je više o mojoj koži se priča desetak godina. Srećom, imam drugarice koje imaju malo više takta i ne pitaju me nikad za lice ni sreću zbog malo bolje kože.

Krenula sam na fakultet, i raspored mi je takav da sam nekad od 10 ujutru do 8 uveče na predavanjima. Koza mi se umasti posle sat najviše dva, i do kraja dana sam već u depresiji. Tako iz nedelje u nedelju. Balončiću, mnogo mi je drago zbog tebe. Nemam ništa pametno da kažem, sem da vas čitam, podržavam i želim slike vaših lepih, srećnih lica.

Neki ljudi su odvratni i bezobzirni. Danas nisam otišla kod drugarice na rođendan zbog lica. Lepo sam joj sve objasnila, a i da nisam, trebala bi da me razume jer zna sve detalje. Često pričam sa njom i poveravam joj se u vezi svog lica. Zna da mi obrazi buknu posle samo sat vremena pod puderom i da ne mogu nigde da idem. Ali ipak se naljutila i sad neće da priča sa mnom. Razumem je, ali mora i ona mene da razume. Baš se bedno osećam.

Kad sam bila u kafiću, otišla sam do toaleta i naravno, ne gledam se u ogledalo dok perem ruke. Kad je došao neki dečko pored mene, započeo je neku priču. Ja sam pre nego što je progovorio celu prvu reč bila uverena da će da me pita nešto u vezi lica. Tuga. Neki ljudi i previše daju sebi za pravo.

Neki ljudi su odvratni i bezobzirni. Danas mi je baba na sred ulice držala govor kako mi je lice katastrofa i kako je to zato što pušim. Prosto mi je došlo da je udarim. Naravno da sam joj odgovorila, a ona se okrenula i otišla. Iako imam bubuljice na licu, ne dam ljudima da mi to govore, pogotovo ne nekim strancima koji svoje frustracije pokušavaju da izleče na meni. Samo glavu gore i hrabro. Ne dajte ljudima da vas nateraju da se osećate kao da ste deformisani.

Na kraju dana, važno je da se borimo sa svojim problemima i da ne dozvolimo da nas sputavaju. Bez obzira na to koliko je teško, moramo nastaviti dalje. Podrška drugih je ključna, ali na kraju dana, samo mi možemo sebi pomoći. Držite se i ne odustajte.